SATURN U SEDMOM POLJU HOROSKOPA
Goran Milekic - Astropsihologija
Oženi se naš junak, radostan sasvim i beše živeo sretno, ali u vremenu, žena mu postade teška, nezanimljiva. Čulnost i strast, polako u vremenu nestadoše, a on zbog toga beše nesretan. I ne beše joj veran, a ona je ostajala mirna, ćutke radila i obavljala sve svoje dužnosti. U vremenu, sve animalno i sve čulno, prestade i nju da interesuje. Brinula je, a u sebi skrivala tu svoju brigu i stoički prihvatala sve avanture svog muža. I tako, otuđiše se sasvim. Koliko god puta da je pokušavao, on ne beše umeo, da iz nje izvuče radost, ni za sebe, ni za nju samu. Mislio je da je ona dužnost samo, što ona i jeste bila, ali je on silno želeo strastan žar i zanos, koji vreme uze. Često ju je kinjio i vređao, ali u vremenu to postade nevažno, baš kao i njena skrivena ljubomora, koja je davno umrla, sa željom za osvetom. Sve manje je želela da promeni bilo šta, pa je nevidljivo, radosno, prihvatala život ovakav kakav jeste, život u muci, ali ipak dostojanstven, život bez radosti, sem svesti, koja je dužnost rađala i brigu za sve. Ona postade nešto drugo, a ne ona, koju beše poznavao, pa već davno beše zaboravila na svoju mladost, snove i romantiku, koji joj sad, ne značiše ništa. Brinula je samo za decu, mirno, mudro i dostojanstveno i već je davno prestala da se pita, gde joj je muž svakoga dana. A muž, uvek kada bi u dom došao, zatekao bi to nemo lice, koje se već davno ne žali na svoju sudbinu, jer je u vremenu radost izgorela.
Ali muža baš to i onda kada je sam Saturn on, beše nerviralo. Ljubio je drugu ženu, žarko i strasno. Šta da radi, mislio je, kako sad da ostavu tu osobu, za koju, pored svih žena, on koji ih je imao stotinu, zna da ga neće ostaviti. Ipak negde, bio je svestan njene muke, kao što je, još jasnije znao, da ta muka, njemu radost krade. Kako ona živi i šta je radost njenog života, pitao se ponekad i tad osećao žal dubok, žal koji je savest rađala, a savest krivnju. Iz krivnje se rađala potreba da je uteši. A njoj uteha, znamo, ne beše potrebna, jer mladost odnese i želju za njom. Činilo se, da u vremenu, sve bolje razume razloge svog muža, baš kao što je znala, da ona više njemu, ne može da pomogne. Stid, što ne može da mu uzvrati strast ili nežnost, je u njoj umro davno, jer šta je drugo ona mogla da uradi, sa takvim čovekom, već da ukine osećanja, pa ogrubi na bol svaku, a na patnju, postane nedodirljiva.
Ali, druga ljubav slepo zanese muža, dok briga i zahvalnost, spram nje, koja ga je prihvatala, takvog kakav jeste i sačuvala porodicu, postade istinska muka. Razveo se i baš zbog tog, zbog te krivnje, koju je nosio u sebi, jer je znao da je on početak uzroka njene patnje, a ona sad njegove, natera ga na to, da sve što ima u materiji i kuću i drugo, njoj da. Nije znao da joj to ne znači, u suštini, skoro ništa, jer je ona imala gde da se vrati, iako joj to beše skromno, ali ipak, on prvi put tad, posle veoma dugog iščekivanja na tu odluku, koja ga je proganjala, koju donese, oseti istinsko olakšanje.
I oženi se drugi put. Vreme prođe, u kom je on opažao da i dalje, sad ova žena, malčice ipak, podseća na onu staru. Ali nije umeo da do kraja vidi sebe, kao što je to umela, njegova mlada i lepa žena. Ambiciozna i strasna, dolazila je kući i zaticala isti prizor, koji je on gledao ranije, dugo godina. Zašto je postao miran, pitao se tako. Beše ljubomoran na njene ambicije, ali u vremenu i to nestade. Tek sad mu se činilo, da istinski razume svoju ženu bivšu. I razume to, kao što sad, mora razumeti svako, da brak nije samo ljubav, već dužnost, briga, strepnja i prihvatanje patnje, koju ljubav i brak donose. Razumeo je nešto sasvim smešno, da sve ono tragično, bolno, prokleto, nepromenljivo, sad napada najpromenljiviji prncip u čoveku, a osećanje ljubavi se zove. Sad je konkretno bračni drug, baš on, ne samo učitelj vernosti, dužnosti, brige, već prihvatanja svih patnji i odricanja, koje čovek mora da prihvati, ako istinsku zajednicu želi.
Govorio je u starosti i savetovao druge, da ljubav nije ni strast, ni čulnost, pa čak ni sažaljenje, već pre svega, da je ljubav onda, kada trajna treba da bude, odricanje od sveg onog, što čovek u stvari jeste, prihvatanje tuđeg karaktera i spremnost da se odbaci svoj. Da, baš tako jeste, uvek i onda, kada čovek, sad primoran, istinski želi da zajedno sa nekim život deli. Zajedno, govorio je, iako je dobro znao da je sam, što mu ne beše smetalo ni malo.
